Koliko te košta prijateljstvo sa osobom koja te troši — energija kao valuta

Postoje prijateljstva posle kojih se vraćamo kući lakši. Razgovarali smo sat vremena, možda o ozbiljnim stvarima, ali ipak osećamo neku vrstu mira. Kao da smo bili viđeni, saslušani i prihvaćeni.

A postoje i ona druga.

Telefon prestane da zvoni, vrata se zatvore ili se završi kafa, a vi imate osećaj kao da ste upravo završili smenu na poslu.

Umorni ste. Vraćate razgovor u glavi. Razmišljate da li ste rekli nešto pogrešno. Pitate se zašto ste ponovo sat vremena slušali isti problem, zašto niste uspeli da kažete šta se događa vama ili zašto ste se izvinili iako zapravo niste uradili ništa loše.

To je trenutak kada možemo da počnemo da razmišljamo o energiji kao o jednoj od najvažnijih valuta naših odnosa.

Ne u mističnom smislu. Psihologija nema jedinicu kojom se meri „životna energija“ koju nam druga osoba uzima.

Ali imamo ograničene količine pažnje, vremena, emocionalne regulacije, strpljenja i mentalnog kapaciteta.

A postoje odnosi koji ih troše iz dana u dan.

Nije problem prijatelj koji prolazi kroz težak period

Važno je odmah napraviti razliku.

Prijatelj koji je nekoliko meseci slomljen zbog razvoda, gubitka posla, porodičnog problema ili neke druge životne krize nije automatski „toksičan“.

Zdrava prijateljstva nisu računovodstvo.

Ne mora svaki razgovor da bude 50:50. Nekada ćete vi nositi prijatelja. Nekada će on nositi vas.

Problem počinje kada ono što bi trebalo da bude privremena neravnoteža postane trajna struktura odnosa.

Psiholog Mark Travers upravo o tome piše za Psychology Today: postoji velika razlika između perioda u kome jedna osoba daje više i odnosa u kome ista osoba praktično uvek sluša, zove, razume, prašta i pojavljuje se kada je potrebna.

Tada prijateljstvo prestaje da bude samo odnos.

Postaje posao.

A problem je što za taj posao najčešće ne znamo da smo ga prihvatili.

Prva cena: plaćaš pažnjom

Pažnja je ograničen resurs.

Svaki put kada sat vremena slušate nekoga ko razgovor pretvara u beskrajni monolog, nešto drugo ne dobija tu pažnju.

Vaš partner.

Vaše dete.

Posao.

Knjiga koju ste želeli da pročitate.

Odmaranje.

Ili jednostavno — vi sami.

To je skriveni oportunitetni trošak prijateljstva.

Cena nije samo sat proveden sa tom osobom.

Cena može biti i narednih pola sata tokom kojih pokušavate da se mentalno vratite sebi.

Zato neki ljudi posle određenih razgovora ne kažu:

„Bilo mi je dosadno.“

Kažu:

„Iscrpeo me je.“

To je mnogo precizniji opis.

Druga cena: postaješ regulator tuđih emocija

U nekim prijateljstvima jedna osoba vremenom dobije neformalni posao emocionalnog servisera.

Smiruje.

Sluša.

Objašnjava.

Uverava.

Popravlja raspoloženje.

Pazi da ne kaže nešto što bi drugu osobu uznemirilo.

Kada prijatelj pošalje poruku, više ne pomislite:

„Baš lepo.“

Pomislite:

„Šta se sada dogodilo?“

To je važna promena.

Vaš nervni sistem je počeo da povezuje osobu koja bi trebalo da predstavlja bliskost sa mogućnošću novog emocionalnog zahteva.

Psihološkinja Suzanne Degges-White koristi izraz „friendship burnout“ — emocionalna preopterećenost zahtevima prijateljstva. Ona naglašava da zdrava prijateljstva podrazumevaju poštovanje tuđeg kapaciteta, prostora i granica.

Drugim rečima, empatija ne znači da morate biti dostupni 24 sata dnevno.

Treća cena: telo ponekad zna pre vas

Ovde tema postaje posebno zanimljiva.

Psiholozi Julianne Holt-Lunstad, Bert Uchino i njihove kolege godinama proučavaju ono što nazivaju ambivalentnim socijalnim vezama.

To nisu nužno ljudi koje mrzimo.

Naprotiv.

To mogu biti ljudi koje volimo, ali koji istovremeno predstavljaju izvor stresa.

U jednom istraživanju učesnici su razgovarali o stresnom događaju u prisustvu prijatelja koji je procenjen kao podržavajući ili ambivalentan. Kod ljudi koji su razgovarali sa ambivalentnim prijateljem zabeležena je veća reaktivnost sistolnog krvnog pritiska tokom razgovora o negativnom događaju.

Drugo eksperimentalno istraživanje pokazalo je višu anksioznost i određene izraženije kardiovaskularne reakcije kod učesnika koji su bili sa ambivalentnim, u poređenju sa podržavajućim prijateljem.

To ne znači da će vam „loš prijatelj izazvati bolest“.

Takav zaključak bio bi preterivanje.

Ali nalazi pokazuju nešto mnogo zanimljivije:

nije svejedno pored koga pokušavamo da se opustimo.

Ponekad telo registruje napetost u odnosu mnogo pre nego što smo spremni da priznamo da odnos više nije dobar za nas.

Četvrta cena: razgovor se završio, ali osoba ostaje u vašoj glavi

Jedna od najvećih grešaka jeste da trošak odnosa računamo samo dok smo fizički sa drugom osobom.

A šta je sa periodom posle toga?

„Da li sam preterao?“

„Možda nije trebalo to da kažem.“

„Zašto mi je opet tako odgovorila?“

„Da li da pošaljem još jednu poruku?“

„Šta ako se naljuti?“

Razgovor od 40 minuta može psihološki trajati tri sata.

To je emocionalni ostatak interakcije.

Istraživanja svakodnevnih interpersonalnih stresora pokazuju da negativne socijalne interakcije mogu biti snažno povezane sa našim dnevnim emocionalnim stanjem. Jedan veliki dnevnički rad sa više od 2.000 odraslih pratio je kako konflikti i čak izbegnuti konflikti prate promene pozitivnog i negativnog afekta tokom dana.

Zato je važno posmatrati ne samo:

„Kako mi je dok sam sa ovom osobom?“

nego i:

„Kakav postajem nakon što odem od nje?“

Peta cena: počinješ da izdaješ sopstvene granice

Možda najskuplji deo iscrpljujućeg prijateljstva nije ono što druga osoba radi.

Već ono što vi vremenom počnete da radite sebi.

Kažete „može“ kada želite da kažete „ne“.

Javljate se jer biste se osećali krivim da se ne javite.

Idete na kafu iako nemate želju.

Prihvatate komentar koji vas je povredio jer „on je jednostavno takav“.

Pazite kako formulišete svaku rečenicu.

A onda se dogodi nešto veoma opasno za svaki odnos:

mir više ne održavate kompromisom, već sopstvenim nestajanjem.

To nije isto.

Granica nije kazna drugoj osobi.

Granica je informacija:

„Ovoliko mogu.“

„Ovo mi prija.“

„Ovo ne mogu.“

„Sada nisam u stanju da razgovaram.“

Degges-White upravo uzajamno poštovanje granica smatra jednim od uslova savremenog zdravog prijateljstva.

Šesta cena: navikneš se na neravnopravnost

Najproblematičniji odnosi često nisu dramatični.

Nema velike svađe.

Nema izdaje.

Nema jednog događaja posle kog možete reći:

„Evo, zbog ovoga prekidam prijateljstvo.“

Postoji samo hiljadu sitnih povlačenja sa vašeg emocionalnog računa.

On govori — vi slušate.

On ima problem — vi ste tu.

Vi imate problem — on ubrzo promeni temu.

Njegova granica mora da se poštuje.

Vaša je „preterivanje“.

Njegova iskrenost je vrlina.

Vaša iskrenost postaje napad.

To je razlog zbog kog su takva prijateljstva toliko zbunjujuća.

Nisu dovoljno loša da biste lako otišli.

Ali nisu dovoljno dobra da biste se u njima osećali dobro.

Psiholozi za takve odnose koriste koncept ambivalentnosti: u istoj osobi mogu postojati i toplina i frustracija, i podrška i stres. Upravo zato ih je često teže emocionalno obraditi od odnosa koji su nedvosmisleno loši.

Ali kvalitetni odnosi rade potpuno suprotno

Važno je da iz svega ovoga ne izvedemo zaključak da su nam ljudi problem.

Naprotiv.

Kvalitetni odnosi su među najvažnijim resursima koje imamo.

Sistematski pregled istraživanja prijateljstva kod odraslih utvrdio je da su kvalitet prijateljstava i druženje sa prijateljima povezani sa različitim aspektima blagostanja.

Još poznatija meta-analiza Julianne Holt-Lunstad i kolega obuhvatila je 148 studija i više od 300.000 učesnika. Ljudi sa snažnijim socijalnim odnosima imali su oko 50 odsto veću verovatnoću preživljavanja tokom perioda praćenja u odnosu na one sa slabijim društvenim vezama. To je statistička povezanost na nivou velikog broja istraživanja, a ne obećanje za pojedinca, ali pokazuje koliko su socijalni odnosi važan deo ljudskog zdravlja i života.

Dakle, rešenje nije povlačenje od ljudi.

Rešenje je bolji izbor odnosa.

Kako da znaš da li te prijateljstvo zaista troši?

Nemojte donositi presudu na osnovu jednog lošeg dana.

Posmatrajte obrazac.

Zapitajte se:

Da li posle većine susreta osećam mir ili iscrpljenost?

Postoji li prostor i za moje probleme ili samo za njegove?

Mogu li da kažem „ne“ bez emocionalne kazne?

Da li se moje granice poštuju kao njegove?

Mogu li da budem iskren ili stalno upravljam njegovim reakcijama?

Da li se ovoj osobi javljam iz želje — ili iz osećaja obaveze i krivice?

I možda najvažnije:

Da upoznam ovu osobu danas, bez zajedničke prošlosti, da li bih ponovo želeo ovakvo prijateljstvo?

To pitanje ume da zaboli.

Ali upravo istorija odnosa često održava prijateljstva koja sadašnjost više ne opravdava.

Ne moraš svakog da izbaciš iz života

Psihološka zrelost ne znači da posle svakog razočaranja prekidamo kontakt.

Ponekad je dovoljno promeniti količinu pristupa koju neko ima našem vremenu.

Neko može ostati prijatelj — ali više ne osoba kojoj se javljate svaki dan.

Neko može biti dobar za kafu jednom mesečno — ali ne i osoba kojoj poveravate najosetljivije delove svog života.

Nekada odnos može da se popravi iskrenim razgovorom.

A nekada se tek nakon postavljanja granice pokaže kakav je odnos zapravo bio.

Jer osoba kojoj je stalo do vas možda neće voleti svaku vašu granicu, ali će pokušati da je razume.

Osoba kojoj je prvenstveno stalo do pristupa koji je imala vama često će granicu doživeti kao uvredu.

I to je informacija.

Energija je valuta koju svakog jutra dobiješ u ograničenoj količini

Niko od nas nema beskonačnu pažnju.

Nema beskonačno strpljenje.

Nema beskonačan emocionalni kapacitet.

Svako jutro dobijemo ograničen budžet mentalne energije i onda ga raspoređujemo između posla, porodice, problema, planova, ljubavi, odmora i ljudi koji su nam važni.

Zato pitanje nije samo:

„Da li je ova osoba loš čovek?“

To je često potpuno pogrešno pitanje.

Mnogo korisnije je:

„Šta ovaj odnos konstantno proizvodi u mom životu?“

Mir ili nemir?

Podršku ili obavezu?

Slobodu ili hodanje po jajima?

Snagu ili iscrpljenost?

Jer moguće je da neko nije loša osoba — a da ipak više nije dobar prijatelj za vas.

I moguće je voleti nekoga, razumeti njegovu prošlost, saosećati sa njegovim problemima i istovremeno odlučiti da više ne plaćate svaki susret sopstvenim mirom.

Na kraju, upravo tu leži najvažnija lekcija:

Novac koji potrošimo možemo ponovo zaraditi.

Vreme koje smo dali ne možemo vratiti.

A energija koju godinama trošimo na odnose u kojima stalno moramo da popravljamo, objašnjavamo, trpimo i spašavamo možda je mogla biti uložena u ljude pored kojih ne moramo da se oporavljamo od prijateljstva.